Autor: Владан Костадиновић

Прави задатак историје не би требало да представља пуку фактографију и реконструкцију, како се нешто догодило, већ налажење одговора на питање зашто се догађај минулих дана догодило управо тако како је забележено. Одгонетање механизма развоја историјског процеса представља изазов и истовремено искушење за сваког историчара. Успешност у одгонетању, у претакању сећања у знање представља међу између доброг историчара и оног који представља пуког статистичара минулих људи и датума.

Autor: Максим Васиљевић

У науци се поставља питање да ли је византијска хагиографија својим занимањем за есхатолошко, метаисторијско, релативизовала историју и проблеме што их историја намеће. Критика појединих истраживача да су византијски хагиографи, истицањем натприродног и чудесног, омаловажили историјска и политичка питања и тиме поткопали израженију мисионарску активност Цркве, такође се може чути. Као противстав, тврди се како је, с друге стране, западнохришћанско изражено интересовање за историју, преокупација етиком и дубоко поштовање институције (које иде до нивоа легализма), водило забораву есхатолошке визије постојања. Нису ли ови ставови сувише уопштени? Ове и сличне проблеме савремене хагиографије покушаћемо да размотримо анализирајући једно, притом и најважније, дело из опуса Симеона Метафраста (910–987), његов Μηνολόγιον, који Православнa црквa признаје за свој званични Минологион.

Autor: Кардинал Анђело Скола

„Човечанство је тренутно изгубило свога Бога“. Изјава Тијара де Шардена која на синтетички начин изражава мучан однос евроатлантске модерне са Богом уводи нас у средиште питања дијалога хришћанства и модерног света. Де Шарденов став представља својеврстан ехо познате метафоре о помрачењу коју је педесетих година прошлог века почео да користи Мартин Бубер да би описао привремено замрачење Бога односно лика Божијег у свету, које су учинили они правци модерне мисли, како у филозофији, тако и у теологији, који су желели да редукују Бога и сведу га на објективистички садржај теоријског типа.

Autor: Џон Бер

Упркос свим ранијим страховањима у вези са променом миленијума, свет је наставио да се окреће око своје осе док смо прелазили из двадесетог у двадесет прво столеће, а човеков живот се наставио без прекидања. У сваком случају, из ерминевтичке перспективе посматрано, један сеизмички заокрет се јесте догодио, заокрет који ми тек започињемо да анализирамо. У једном кратком делићу времена пројавила се дистанца између векова, отварајући нам нову перспективу на оно што је, до тог тренутка, била наша сопствена садашњост.

Autor: Нинослава Радошевић

У историји византијског монаштва, а нарочито у историји борби око икона у којој је овај друштвени слој био један од главних актера, име Теодора Студита има своје одређено и веома важно место. Овај необично свестран човек, који је био вичан и теоријским теолошким разматрањима и решавању сасвим практичних проблема свакодневног манастирског живота, успео је да обнови киновитско монаштво и постави основе за његов даљи развој кроз векове. Све чега се својом енергијом прихватао настојао је да бескомпромисно изврши по цену сопствене егзистенције у бурном добу иконоборачких криза.

Autor: Филип Ивановић

Један од мислилаца који је интелектуално консолидовао обожење и дао му снажан доктринарни темељ, који је до данас остао од суштинског значаја, био је (Псеудо-) Дионисије Ареопагит. Читава мисао његова посвећена је обожењу твари, а крајњи циљ је œбожански примрак", у коме душа, пратећи узлазну путању апофатичке теологије, достиже мистичко сједињење с Богом. Узлазни процес почиње материјалним стварима, симболима кроз које се Бог пројављује људским бићима. Имајући у виду реалност људске личности, која је позвана да прими откривење, Божанство не може бити перципирано без помоћи посредника, који су за Дионисија œсвети покрови" испод којих се божанска свјетлост скрива. Циљ овога чланка је да нагласи улогу визуелних елемената (материјалних објеката, симбола) као почетне тачке у процесу обожења, а у контексту естетских елемената хришћанства и црквеног учења о обожењу, које своје темеље дугује управо Ареопагиту.

Autor: Анастасије (Јанулатос), архиепископ Тиране и целе Албаније

Када се Црква сусреће са новом културом, делује у три основна правца: прво, прихвата елементе који су усклађени са поруком Јеванђеља. Друго, критички негира друге елементе који су бескомпромисни. Треће, улива нову крв и нови дух оплођујући оно што је позитивно.

Autor: Милена Милин

Податке, макар врло оскудне, о животу позноримског писца Лактанција, дугујемо Блаженом Јерониму. У свом делу О славним људима он наводи да је Лактанције – пуним именом L. Caecilius Firimianus qui et Lacantius – рођен у Африци (претпоставља се око 250. године) и да га је на место професора реторике у царској резиденцији Никомедији, у Малој Азији, поставио цар Диоклецијан. Лактанције је ту остао све до почетка великог хришћанског прогона 303. године. У дубокој старости (негде око 315) отишао је у Галију, на позив цара Константина, да буде васпитач његовог најстаријег сина Криспа. Неку годину касније завршио се и његов живот.

Autor: Питер Браун

Само девет година пошто је Диоклецијан подигао на Римском форуму споменик поводом двадесет година стабилне владавине, на којем је себе приказао крај задимљеног олтара, окруженог свагдаприсутним боговима и животињама од памтивека сматраним прикладним за велике жртве, цар Константин је ушао у Рим, 29. октобра 312, после победе над својим супарником Максенцијем, извојеване дан раније, ван града, у бици код Милвијског моста. Жртвеници богова на Капитолу стајали су спремни да приме жртву прикладну прослави његовог победоносног уласка у град, али Константин је, наводно, отишао право у царску палату не приневши никакве жртве.

Autor: Свети Григорије Богослов

Ова песма део је циклуса од осам песама у хексаметарском стиху, тзв. Poemata arcane или Песама мистичних (назив није оригиналан Григоријев, већ потиче из каснијих времена), које се баве основним поставкама православног богословља. Наслови појединих песама су следећи: 1. О првим начелима и о Светој Тројици; 2. О Сину; 3. О Светом Духу; 4. О стварању света; 5. О Провиђењу; 6. О бићима обдереним разумом; 7. О души; 8. О Старом и Новом завету и о доласку Христовом.