Мисао Светог Игњарија Антиохијског, „епископа Сирије“ и „Богоносца“, схватљива је једино у контексту у којем је настала, дакле у окриљу Цркве почетком другог века. То је први и основни од замишљених концентричних херменеутичких кругова којима се она да тумачити. Међутим, иако је то најтемељнији и најнезаобилазнији круг, он, наравно, није и једини. Други, шири од њега, је онај у коме се налази не само Свети Игњатије као појединац (у том случају би то био онај први – црквени – круг), него и он и цела Црква тог доба, а то је друштвено-политички, културни и религијски контекст Римског царства уопште а грчко-римске културе Сирије и Мале Азије посебно.

Деклерације о људским правима обично само објављују различите врсте права. Оне не објашњавају зашто их људи имају. Ипак, са богословске тачке гледишта, а то је оно што нас овде занима, ово питање је најзанимљивије. Ишчитавајући Оце Цркве, не можемо наћи разрађену проблематику, још мање специфичну терминологију, о питању људских права.(1) Да ли ово подрзумева да брига о ономе што је суштинско за људска права потпуно одсуствује са светоотачког хоризонта? Ако бисмо пажљивије погледали њихове списе, убрзо бисмо се уверили да то није случај. Када се бавимо људским правима „патристички“, треба да почнемо од увида Отаца Цркве у људску природу и људску личност. Али, пре него што то урадимо, направимо кратак увод.