У раду се истражује жанр молитвене (паралитургијске, богомољачке, народне духовне) песме у српској језичкој и социокултурној средини са становишта његових екстра - и интралингвистичких параметара. Испитивање је ограничено на духовне песме поникле у окриљу богомољачких братстава у првој половини ХХ века, које репрезентују савремени језички израз (са извесним елементима архаизације).

Из дела апостолских ученика и сачуваних сведочанстава о животу ране Цркве јасно се види да су се први хришћани изнад свега старали да и деца њихова усвоје веру у близину Божију, да крену путем који води ка вечној и непролазној, радосној и светлошћу неизрецивом обасјаној заједници са Богом и свима светима.

Блумово искуство: он је са 15 година први пут узео Јеванђеље у руке, приступивши читању изазивачки, дрско, тек да би својим љубопитљивим умом испитао имају ли икаквог смисла вредности којих се придржавају његови побожни родитељи, да би, неочекивано за себе самог, доживео силовит унутрашњи преокрет и осећај Христовог реалног присуства.