Канон представља суштински елемент јутарњег богослужења и служи као средство и израз једне духовности, која је првенствено монашка. Настао је умножавањем тропара, који су уметани између библијских песама, певаних на јутрењу. Мишљења проучавалаца византијске химнографије су подељена у вези са тим ко је први почео да саставља каноне. Већина сматра да је то био Андреј Критски (660-740), те се сматра да је канон настао крајем VII века. Његови корени, међутим, назиру се већ у другој половини VI века, што се може јасно видети из приповести о ави Нилу.

Празник Христовог рођења установљен је тек у IV веку, што је доста касно, ако се узму у обзир место и значај овог празника у хришћанству данас. До IV века сећање на Христово рођење, бар на Истоку, празновано је у оквиру Богојављења, које је било јединствен празник Христовог рођења, поклоњења мудраца, крштења и првог Христовог чуда (претварање воде у вино на свадби у Кани Галилејској).(3) Један од разлога релативно позног установљења овог празника свакако је и тај што хришћани, за разлику од пагана, нису придавали велики значај телесном рођењу. У хришћанским заједницама није празнован дан рођења, него дан смрти, који је сматран даном рођења за вечни живот, нарочито када је реч о мученицима за веру.